“КОСМА” – звуци последњег европског гета

На емотивном путовању кроз српске енклаве на КиМ видели смо како изгледа живот у последњем европском гету

Чувено филмско остварење Џорџа Кјукора „Плинска светлост“ говори о жени (Ингрид Бергман) коју муж (Чарлс Бојер) покушава да слуди низом поступака међу којима је карактеристично наизменично појачавање и пригушивање светла, са циљем да је смести у психијатријску установу и присвоји њено богатство.

Овај филмски класик био је моја прва асоцијација на једну од сцена документарног филма КОСМА у којој су приказане свакодневне рестрикције струје које већ тринаест година косовска електродистибуција спроводи над Србима у нашој јужној покрајини.

Документарни филм КОСМА премијерно је приказан у великој дворани Сава Центра. Главни „јунак“ филма је „Косовска медијска асоцијација“ (КОСМА), коју чини пет радио станица које су већ више од једне деценије једина веза између изолованих српских енклава на Косову и Метохији.

„Звук радио-емисија путује преко опустелих предела и напуштених кућа пробијајући баријере непремостиве за њихове слушаоце. Живот је претворен у звуке ФМ фреквенција, сагледан ушима радија, кроз гласове оних који су без гласа и постојања у званичним медијима.”

Овим речима филм је најавила редитељка Соња Благојевић, чији је претходни филм „Joe goes to Serbia“ остварио значајне успехе, посебно код публике. Чињеница да иза филма стоји продуцентски пар Светлана и Зоран Поповић, који су доајени европског документарног филма, додатно је појачала моја очекивања. У исто време страховао сам од могућности да је тема Косова и Метохије превише истрошена и компромитована и питао се како ће било ко од нас бити у стању да отворено и без предрасуда прихвати њену нову интерпретацију.

Ипак, седма уметност показала је сву своју силу. Та снажна моћ поистовећивања, на којој почива филмска магија, изнела је на површину све оно што смо годинама у себи потискивали. Већ после неколико уводних кадрова нестала је дистанца и осећај да се све то дешава неком другом, негде далеко. Нашли смо се у нашој јужној покрајини као своји међу својима, спремни да видимо њихов живот и чујемо њихове приче, а ипак потпуно неспремни за оно што нас је чекало: одраз наше изгубљене савести.

Била је то другачија слика од оне која нам се сервира, оне која би хтела да нас убеди како на Косову и Метохији живе још само шверцери који се богате на рачун државе Србије и њених грађана, како Косово представља само труло ткиво, које треба одстранити и заборавити.

Ова аутентична слика била је испуњена животом. Животом сатканим од сталне муке и ретких радости, али пре свега од храбрости и истрајности. Изванредан редитељски поступак, феноменална фотографија и оригинална филмска музика наизглед су остали у другом плану, али управо захваљујући великом труду и умећу ове мале групе филмских стваралаца, свих 76 минута провели смо на емотивном путовању кроз српске енклаве на КиМ и видели како изгледа живот у последњем европском гету.

У данашње време права је реткост да један документарни филм добије такав простор за приказивање као што је велика сала Сава Центра. Тема филма и ексклузивност материјала обећавали су велико интересовање публике. Ипак, одзив гледалаца би је разочаравајући. Медији (ни)су одрадили свој посао.

У модерној психологији појам „плинске светлости“ користи се за опис специфичног облика тортуре којој је циљ да жртва изгуби разум и посумња у сопствено виђење реалности. Да би ефекат био потпун, онај који врши тортуру мора очувати имиџ исправне и емпатичне особе, истовремено уверавајући жртву да је сама крива за све невоље које је сналазе.

Те вечери у Сава Центру видели смо оба лица окупације. На платну је приказано како изгледа „тврда окупација“ на 15 одсто наше државне територије. Полупразна сала сведочила је о „мекој окупацији“ преосталих 85 одсто.

Марко Савић

• Posted in: ОТАЏБИНА СВЕТИХ